Иван Дучич -Своей жене

Ты -мое мгновение, и моя тень, и ясное
Слово мое в лесу. Ты -мой шаг и моя похоть.
Но только если в тебе тайна ты прекрасна.
Ты правдива только если в тебе блуд.

Будь недоступной, немой, останься вдалеке-
Ибо мечта о счастье выше счастья.
Будь безвозвратной, как молодость. Ведь
Твоя тень и эхо будут о тебе памятью.

Путь сердца в льющейся слезе.
Цель любви в боли горькой.
Истина только в видениях души,
а поцелуй -слияние самое великое.

Ты вся соткана из моих привидений,
твой солнечный плащ моим сном сшитый,
ты была мое внутренне очарование
-символ всех тайн ледяной и чудный.

Ты не существуешь и никогда не существовала,
созданна в безмолвии моем отравленном,
лишь на солнце моего сердца ты сияла:
сами ведь создали все нами возлюбленное.

Сербский оригинал

Песма жени

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
Моја реч у шуми; мој корак, и блудња;
само си лепота колико си тајна;
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека –
Јер је сан о срећи виши него срећа.
Буди бесповратна, као младост; нека
Твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева;
у великом болу љубав своју мету;
истина је само што душа проснева;
пољубац је сусрет највећи на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој је плашт сунчани од мог сна испреден;
ти беше мисао моја очарана;
символ свих таштина поразан и леден,

а ти не постојиш нит си постојала
рођена у мојој тишини и чами,
на сунцу мог срца ти си само сјала:
јер све што љубимо створили смо сами.